=●=

Nedelja, 27. IV 2014./7521.

U ovom broju donosimo: 2. Ličani i Lika (2/2) Život i običaji Ličana 3. Ove nedelje u bioskopu "Ode on" Film: "Zoidberg iz Crne Lagune" 4. Špigl - dvojnici poznatih Foto-feljton: dvojnici poznatih ličnosti 6. Vremenska prognoza Vrijeme u Sarajevu 6. Kiza i Komina Odabrani skečevi iz serije (10/10 i kraj feljtona)

Sačuvajte ovaj broj! Možete od njega da napravite: molersku kapu, brodić, avion koji leti… Urednicima ostalih časopisa: Budite fer i ostavite link za ovaj časopis kad već uzimate materijal odavde!

Zebra u Biškeku, Kirgizstan

LIČANI I LIKA (2/2)

Lika je puna štetočina, pa svaki Ličanin mora imati u kući svakojake otrove. Prvo za zlaticu, pa onda za štakore i ostale mišove, onda razne bube… Ali najotrovnija stvar koju svaki Ličanin ima u kući je bombonjera. Ona obično stoji na najvišem ormaru i dobro sakrivena. Nijedna bombonjera u Lici nije načeta, a kamo li da je neko proba jesti.

Često se dešava da jedna te ista bombonjera dođe Ličaninu po nekoliko puta kao poklon, i onda su je počeli obilježavati neđe đe se nevidi, da bi je iz kaprica opet poklonili onom istom što su mu i prije dali. Bombonjera se poklanja u svim prilikama, kad se ženi, kad su rođendani, slave, imendani, ili nako kad ideš samo u goste. Zadnja isporuka bombonjera u Liku je bila 1976, i još su sve na broju. Jedina sreća je što Lika nema nafte, inače bi je davno bombardovali za masovno posjedovanje tako toksičnih materija. Jedina biljka koja rađa u Lici tokom cijele godine je ljeska i ta vrsta ljeske postoji samo u Lici i nigdje drugo. Ljeska se najviše bere kad dođe neka

cura ili žena bez muža iz Zagreba, Novog Sada, Beograda, Splita, Rijeke, itd. i onda se uvjek neko nađe bez obzira na godišnje doba da toj predloži da odu u lješnike. Obično se nikad ti lješnici ne donesu kući, vjerojatno jer se pojedu na licu mjesta. Lički lješnici bitno utječu na popravljanje raspoloženja.

Lika je puna podzemnih voda, a one dokazano utječu na Ličane. Tako da imamo razne Ličane zavisno od tog je l' žive na ovakvim il' onakvim podzemnim vodama. Gračani su recimo ponajluđi Ličani i to je zato jer su ispod Gračaca na dubini od 5 kilometara vodopadi veći od Nijagarnih. I onda nikad ne znate ako dođete u Gračac oćete li dobiti batina ili biti lijepo ugošćeni, sve je to zavisno od vodostaja. Veliki je fenomen što Ličani ostanu prilično ludi i kad se smaknu sa tih podzemnih voda, za što nema naučnih podatka zašto je tako. Sličan slučaj je i sa susjednom državom gdje je u Drvaru gotovo identična situacija, al su Drvarčani još zèru luđi.

Gospić i Perušić se nalaze iznad 27 rijeka i jezera i tu se nikad ne zna kad će koji poluditi, pa su svi digli ruke od istraživanja te nemamo pouzdane podatke o tom području. Ostali Ličani su ludi 6,0 – 6,9 po Rihterovoj skali što je u granicama normale.

Usljed ovih geo-hidroloških specifičnosti nastala je i poznata pjesma, inače prvi put izvedena na opatijskom festivalu "Aoj, Liko, voli li te iko? Voli Bosna, majka joj žalosna".

Ličani su izumili sve i jedan sport na svjetu, čak i kriket, ali su im sve to pokrali i nekako drugačije nazvali bjelosvjetski lopovi. U Lici se igrao nogomet još dok nije ni lopta postojala, i za te potrebe išlo se skroz do Karlobaga da se nađe ljepo okruglo kamenje pošto u lici nema tako ljepog kamena, pa su Ličani iz tog razloga i odlučili da i Karlobag bude u Lici. A naziv fudbal je nastao od prijašnjeg imena Karlobaga koji se zvao Karobal, pa onda Nogobal, i na kraju su partizani smislili današnje ime koje niko živ ne zna zašto i kako. A izvorni naziv za fudbal je nogobol, koje su preimenovali u nogomet kad je izmišljena guma, koju su isto izumili Ličani.

Ipak najomiljeniji lički sport je kamena s ramena, koji su isto zdipili i sad ima neka verzija koja se zove kugle s ramena i eno je na olimpijadi, koju su isto izumili Ličani al o tom drugi put. Osim ovog sporta ličani ponajviše vole jedan kojem nisu dali ime jer bi i njega ukrali, pa se obično naziva "veranje uz stožinu do pršute". Pošto je već rečeno da su Ličani izumili sve sportove pomenućemo samo ove jer bi trebalo previše pisati, a Ličani ne vole puno čitati. Ličani su poznati po tom što prate tehničke novotarije i te moderne stvari. Recimo, nigde nema kuće, a da nema WC šolju, da li keramičku da li livenu. I malo gdje se može naći da ista nije ukrašena kao i televizor, nekim tabletićem ili čipkom. Ličanin naročito voli pokazivati kad neko dodje kako ima ljepo kupatilo, i zato ima tamo svakojakih bočica, teglica i ukrasa. Ne zna se točno zašto je to tako, ali nema nijednog Ličanina, a da nema i klozet pored kuće, čak i ako ima i 3 u kući. Jedna od pretpostavki je ta što u kućnom klozetu ne može koristiti novine, jer je poznato da novine zaštopaju cijevi, pa se osnovano vjeruje da Ličani iz edukativnih razloga radije koriste poljski klozet. Ličani su najjači ljudi na svijetu, običan Ličanin je šest puta jači od bilo kojeg najjačeg drugog čovjeka koji nije Ličanin. Sasvim je

normalno da omanji Ličanin može podići teret i 20 puta veći od svoje težine, te je u tom odnosu jači i od mrava. Ličanin može skočiti uvis po 4 metra iz mjesta, a udalj kolko god hoće. Veliki Ličanin recimo ako ga uvati kiša dok čuva goveda uprti po dvije krave i odnese ih u štalu da ne pokisnu. Ipak najjači od svih Ličana je bio Marijan Matijević, on je podigao lokomotivu i nosio je od Beča do Vrhovina, i onda su morali sagraditi prugu da je vrate nazad, inače nikad ne bi napravili prugu kroz Liku.

Niko ko Ličani ne zna tako upropastiti svoje narodne običaje, al to je zato jer imaju inovativan duh. Čim su čuli za harmoniku i električnu gitaru odma su pobacali tamburice i sviralice i počeli tandrkati po modernin napravama, i sad da nema teksta moglo bi se reći da je neka muzika iz turskih serija ili nikad objavljeni snimci Kiće Slabinca. Ali ipak je najljepše kad pjevaju o Lici sa tužno podignutim obrvama i đuskaju uz ritam mašinu.

Svaki novokomponovani tekst sadrži bar 20 puta rečenice: "Da mi je da dođem", "sanjam Liku", "stara majka", "đedovina", a nikom ne pada na pamet da se vrati neg' eto tako malo kukaju pa onda do sljedeće subote im i ne pane na pamet Lika, i onda opet. Inače Ličanin se vrati u Liku baš kad zasere opasno tamo đe je otiša' i kad nema više kud. A do tada je u stanju da nađe milione opravdanja zašto se ne može vratiti, a bi, evo sutra samo da mòre, a ne mòre!. Inače najpoznatija verzija povratka koju svaki Ličanin nemilice koristi je: "Vratiću se da umrem tamo", što je za pohvalu, ali obično prije umre neg' što se vrati pa i taj plan propadne. No, ovo je dio koji će se obimnije obraditi u poglavlju o vanzemljacima.

ŠPIGL – DVOJNICI POZNATIH Niki Minaž → Žbun

Ličani su poznati po tome da nikad ne varaju svoje žene, bar ne svjesno. Eventualno ako se to i desi Ličanin se tog ne sjeća jer obično bude mrtav pjan. A pošto obično ta s kojom ako i prevari ženu bude po pravilu još veći međed od rođene žene, ako se i sjeća - gleda da to što prije zaboravi. Tako da kako god okreneš, ne sjeća se, što ga čini nedužnim. Dok žene mnogo više varaju, tu se računa sve od posjedovanja postera nekog glumca pa čak do razgovora sa nekim ko nije uvan.

Svaki Ličanin mora imati psa, dva komada, jednog velikog i jednog malog. Veliki služi da čuva ovce i krave, a mali kuću, posjek, bačve sa rakijom i ženu od švalera. Lički psi su najpametniji psi na planeti. Najpoznatije pasmine su Garov i Šarko. Recimo ako neko pokuša da ukrade ovcu, ili recimo da opći sa njom, ili bilo kakvu pakost napravi ovci, lički pas tog zlotvora spriječi bez ikakvog problema, najčešće mu pojede nogu, a dešavalo se da ga i kompletnog pojede, tako da ako nekad naletite na livadi na dugmad, kopču od kaiša i neke tako drangulije, znajte da je to bio lopov.

Mali pas je uglavnom oko kuće, i on je specijalno obučen da laje samo kad naiđe neko ko nije dobrodoša', a u praksi laje kad god neko dolazi, i samo gazda zna po tonalitetu lajanja je l' neko manje ili više dobronedoša'. Lički pas se hrani specijalnom hranom, i od kad se sudovi peru sa deterdžentima neupućeni bi pomislili da su svi bijesni.

Inače lički pas je umiljat i samo ponekad nekog rastrga i osakati.

Psi na područjima van Like nisu ni malo slični ovim našim psima, to su sve nekakvi psi napravljeni u fabrikama i ničemu ne služe.

Imam recimo primjer iz Zagreba, đe ima pasa kolko oćeš, i onijeh što imaju gazdu i onijeh što sami bazaju po gradu. Kad sam iša tamo u posjetu kumu u bolnicu đe ga ćeraju već sedmi put na nekvo lječenje od rakije, iako njemu nikad nije škodila rakija neg' eto tako ti iz gradova svašta izmišljaju od dokonosti pa i to. U nekvom parku sjeo ja da zèra založim, kupio po kile salame one bolje, kruv, kapulu, i taman da zinem kad iskoči nekav ćeno i uoči oće, vidim ja šta bi on, moju salamu, reko e nećeš majkane, sačekam ga da mi dođe na nogomet pa kad sam ga odvalio odleti na vr' nekvog gvozdenog političara, koji li je kurac nisam ni čita' šta piše na ploči. Al nije tu zlu kraj,

iskoči odnekle i nekva ženska, pa name udri dreku još sa 200 metara. Vidim ja, gazi ona pravo, a kako se primiče vidim da se nije ni zajebavati, 'nako ovelika. Jedra, a ljuta. Mislim se ja u sebi, sad kad priđe odvaliću je šakom posred glave, al opet me bio stra', šta ako ne pane iz prve? I bogami kad priđe skroz zaključih bolje da nisam. Dere se ona: "Kaj cuceka tak… pak… seljak jedan…", mučim, nako ka gledam neđe okolo kanda neznam da se name dere. Kad odnekle izbiše još nekve dvije psine, vidim njene. Viče im nešto na zagrebački. Reko sad će im reći da me oglođu! I krenem u politiku, vidim nema druge. Najebaću, a da i ne znam zašto.

Uneku ukapiram da se to ona ljuti što sam zatega onog što je ćeo moju salamu, pa pitam: "Je l' to tvoj ćeno?". Veli: "Nije moj", i ope' nastavi dreku na me. Reko: "Pa što te onda briga ako nije tvoj?!" Održi mi tu nekvo predavanje, pa neki zakon o psima, ustav, pominje robiju… Kontam, žena em velika, em ljuta, a luda zasigurno, najbolje mi nizdlaku. I kad se zèru primirila i kad sam joj objasnio da ja nisam ćio onog ćenu nako odvaliti, neg nekako mi se sapleo međ noge… počnemo ka i normalno pričati. Sad kad se odbjesnila, vidim, da nije luda čojek bi je glat i ženio. Al' ne smijem ništa, one njene psine me gledaju ka mačak kulen ozdo - ne trepću! Nalažem ja tu kako idem djedu spomeničaru na Mirogoj doplatiti ležarinu jer mi javili da će ga iskopati i metniti nekog drugog spomeničara ako ne platim, i prođe to nekako da ja osta u komadu. Još mi dade nekvu knjigu o psima i vrag zna čemu još i bežični broj. Knjigu nisam pročita', a sve nešto razmišljam - moraću, jer kad je nazovem more me priupitati što sam pročita, a ja pojma nemam. A najviše me stra kakve sam sreće, 'naka visoka, dobra, sve potaman, ka zavraga sve take mi ispanu nekav rod. A ako je neko od vas pročita ovu knižurinu nek mi napiše ukratko o čemu se radi, ka' za lektiru.

Kao što je već poznato gotovo nema nijedne stvari a da je nisu Ličani izumili, tako i danas poznatu magičnu krpu, koju su isto naravno zdipili neki drugi i prisvojili ka svoj izum. Do ovog dragocijenog podatka sam došao davno, razmišljajući o bitnim stvarima zapitam se, sa čim su Ličani brisali guzicu prije nego su postojale novine? A ako su i postojale, nisu se baš puno kupovale u Lici. Te priupitam moju babu. Veli ona: "Pa lišćem", reko "Dobro, a kad nema lišća?". Onda veli: "Pa onijem papirima što pošalju za porez". (---8<---) Ličanin se najrađe ne bi nikad ženio, i poneki od njih i uspiju u tome, ali veći dio nekako naćeraju pa ispada da to rade od svoje volje.

Inače zato Ličani i ne vole kad se rode ženska djeca, jer uvjek to neko mora oženiti kad poraste i onda su šanse manje da se neko izvuče. Tu vidimo kako Ličani dugoročno razmišljaju što je isto jedna od dobrih osobina.

I nije u pitanju samo to što se Ličani obično žene za Ličanke. Nekad se oni ožene i za neke druge, ali je pravilo da uvjek najebu.

Prvo zato jer moraju krasti svoju vlastitu rakiju i kriomice piti, pa onda što se tu odnekle odmaš stvori nekakve rodbine od žene kojoj treba svaki drugi dan ići salivati šalunge, ploče, kopati septičke jame, pomagati oko ljetine, posuđivati para koje nikad ne vrate itd. I tu nema kraja dok se ne posvađaju na kraju i niko s nikim više ne priča. Inače Ličani nisu svadljivi, ali nema druge da se riješe robije nego tako.

(preuzeto odavde, a prekucano iz "Krajiških novina")

KIZA I KOMINA

(prvi deo feljtona i uvodna reč se nalazi u №516)

● Epizoda 10: Vukašin

Dolazi Cikotin otac Vukašin u posetu. Planira da ga oženi za devojku koju je on našao. A Marksa muči afera oko dodele soba gde je on predsednik komisije za dodelu istih.

Vukašin: Koja je ovo godina pa učiš taj fakultet?

Cile: Treća, tata.

Vukašin: Treća? Pa, nije, čoče, no deseta!

Cile: Oklen ti deseta? Treća godina!

Vukašin: Pa ovako nešto računam. Evo, deset godina kako si u Beograd. Znači da deset godina učiš taj đavolji fakultet!

Cile: Ma nije, tata. Treća je, nego mi je sedam godina trebalo da se snađem.

Genije i Cikota igraju tablić. Genije: Meni piši tablu, ne sebi! Cile: Jao, izvini! Zezn'o sam se! Zaga: Daj da ja igram umesto Cikote. Genije: Ne može. Igramo u lovu. Zaga: Znaš da ionako ja plaćam sve njegove dugove! Cile: Pa, oklen ti tek tako? Vukašin: Voz slučajno prolazio kraj Beograd, pa reko da svratim. Vukašin: I Šarulja (krava) te je pozdravila. Mahala je repom kad sam krenuo. Cile (o devojci koju mu je otac odabrao): Kako joj se, tata, sviđam? Nije me ni videla! Vukašin: Kad je čula da si u Beograd, dopao si joj se na prvi pogled!

Marks brine oko afere o dodeli soba, jer će on prvi nadrljati. Ulaze Kiza i Komina.

Komina: Markse, da bi nam biznis i dalje cvetao treba da nam zameniš 2 trokrevetne za 7 osmokrevetnih soba.

Kiza: Danonoćno primamo pozive. Ja ne znam šta je ovom narodu! Svi hoće da stanuju!

Vukašin: A počelo je da se priča za njega da je počeo da se druži sa nekim lošim ljudima, sumnjivim tipovima.

Cile: Ma nije, tata! Ako misliš na Marksa, on je dobar u duši nego sad to što je napravio – napravio je. Bože moj!

Marks (Vukašinu): Druže tata!

Vukašin pije kafu kod Cice i Superhika.

Cica (Vukašinu): Slatka kafa, sladak san, sladak život...

Superhik: Cico!!!

Cica (Superhiku): Tebi gorka!

Vukašin: Da popijemo po koju crnogorsku. Odlikovanu! (rakiju)

Cile: Ne znam ja baš da l' bi...

Vukašin: Oćeš, oćeš... Od Uroša Perova kad popiješ pet komada – znaš cijeli "Gorski vijenac" napamet!

Vukašin: Jeste li donijeli robu? Kiza: Jesmo. Sveža iz Bejruta! Vukašin: A je li sigurno iz Bejruta? Komina: Jeste, čika-Vukašine. Evo, vidite. Vukašin: A što je ovo? Komina: Kako što je? Pa rupa od metka! (Libanski rat: 1982-1985) Ulaze Kiza i Komina, a Vukašin spava i hrče. Komina: Šteta što nemamo trožilni kabl, pa da ga uvalimo u komisionu ko motornu testeru. Kiza: Probudite se, čika-Vukašine. Zora je svanula i Sunce se zgranulo. Superhik (pokazuje na flašu): Šta je ovo? (povlači dobar gutljaj) Odlična! Domaća? Vukašin: Odlikovana! (tiše) ... kao u prkno... Superhik (opet popije): Vrlodobroodlično – četriplus! Cica (savetuje Zagu): Sa muškarcima moraš kao sa decom na plaži. Pustiš ih u vodu da se malo zabave, pa ih onda držiš na oku da ne odu daleko od obale.

(ulaze Superhik i Vukašin, pevaju pijani ko dve majke)
Cica: Slušaj ovu dvojicu! Izgleda da su našli restoran na plaži!

Cica: Sad mi je tek jasno zašto je moja baka plakala kad je čula da živim s tobom!

Superhik: Pa sigurno da je plakala kad si joj to rekla na dedinoj sahrani!

=●=