=●=

EN570 - nedelja, 5. IV 2015./7534.

U ovom broju donosimo: 2. Džinovska patkica i komunalicajci Komunalna policija pretukla džinovsku patkicu 2. Mujo u zatvoru Kako je Mujo završio u američkom zatvoru 4. Špigl - dvojnici poznatih Foto-feljton: Dvojnici poznatih 5. Kviz: I oni su bili klinci! Pogodite poznatu ličnost	Sačuvajte ovaj broj! Možete od njega da napravite: molersku kapu, brodić, avion koji leti…
	Urednicima ostalih časopisa: Budite fer i ostavite link za ovaj časopis kad već uzimate materijal odavde!

7. Anegdote

Doskočice poznatih ličnosti

Svim čitaocima rimokatoličke veroispovesti želimo srećan Uskrs!

DžINOVSKA PATKICA I KOMUNALICAJCI

BEOGRAD, 2. april 2015, (Njuz)

Komunalni policajci pretukli su danas džinovsku patku koja se pojavila ispred zgrade Skuštine Srbije tokom rasprave o "leks specijalisu" o Beogradu na vodi. Prema rečima očevidaca, komunalni policajci su prišli velikoj žutoj patkici koja se nalazila na platou ispred Skupštine i nakon kraće rasprave upotrebili su silu. Komunalni policajac koji je tražio da ostane anoniman, kaže da je patka sama isprovocirala organe reda. - Patka je odbila da pokaže legitimaciju. Više puta smo ponovili naš zahtev, ali ona nas je samo gledala u tišini. Nedugo nakon toga smo joj rekli da napusti lokaciju, što je ona takođe ignorisala – istakao je ovaj komunalni policajac i dodao da su upotrebili silu, ali znatno manju nego što su pojedini očevici naveli na društvenim mrežama. Prema saznanjima "Njuza", komunalni policajci su, praćeni povicima okupljenih građana, priveli patku koju narednih dana očekuje odlazak kod sudije za prekršaje zbog remećenja javnog reda. Marko Dražić (sa sajta "Njuz")

Prim. red.: Za neupućene (a i one koji će čitati ovaj tekst kroz nekoliko godina): građani Beograda koji su nezadovoljni projektom "Beograda na vodi" su danas doneli ogromnu patku od stiropora i postavili je ispred Skupštine.

MUJO U ZATVORU

Pitaš kako sam dospeo do zatvora u Americi, jarane? Prijavili me žena i djeca! Vjerovao ili ne. To ti je bilo nekako... ovako...

Zovu mene jedan dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. "Od koga", rek'o, pizda im materina ona drogeraška! Mora da su donosili neke inekcije u školu! Šta je fasov'o? ADHD, kažu. Noge mi se odsekle! "Hoće li preživjeti?", kukam ja po školi, "Gdje je da ga vidim? Na šta mi dijete liči?"

Konačno ga dovedoše. Njih petero: direktorka, garava ko odžak; pa još neka debela rospija, valjda medecinska sestra; pa policajac; pa vatrogasac i još neki mali iz starijeg razreda, neki naš iz Zenice, da mi prevodi. Da bolje razumijem, ko biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja, mali mi zdrav i čitav. Nije se osuo, ma kao normalan!

- On ti - kaže debela, - ima ADHD. - Ma, šta vam je to? - skočim ja, - Govorite više, ako Boga znate! - To ti je - kaže ona garava, - Attention Deficit, Hyperactivity Disorder. Okrenem se ja onom malom iz Zenice. - Šta ova kaca, Boga ti, laprda? Čime se zarazio? - Ma – veli – nije zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zeza svakog, hoće se i namirisati. Laknu mi: - Molim te, prevedi im da ništa ne brinu. Izliječiću ga ja čim stignemo kući.

- Nećeš ga ti liječiti! – skoči ona debela. Imala je brat bratu 200kg samo u guzicama i još toliko u dva stomaka ispod stomaka. – Imamo mi ovde lijekove, terapije, psihologe, sociologe... Mi ćemo njega srijediti.

- Ništa vi ne brinite, draga gospođo. Znam ja, - reko – jednu zaista dobru terapiju iz Bosne. Naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe i sve tako.

- Ooooo, intrsting! – kaže direktorka – Ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija? Sa koljena na koljeno?

- Nije. – reko – Kod nas je to s bubrega na bubreg.

Ma, isu prošle ni tri hefte, zove onaj mali iz Zenice. Šta je sad? Kakav je sad belaj? Sad je, kaže, u pitanju OTIZAM (autizam). Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno?! A pripretio sam mu da se mane politike i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, otizma, svega. Ko ga je na to nagovorio? Mora da je onaj Ćamilov taksista Faruk.

- Nije to to. - kaže, To ti je opasna bolest. Bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno odsutan i tako.

- A to je to! – reko – Opasna bolest, veliš? E, ovoga puta ću ga ja izliječiti za sva vremena i to od svih bolesti!

Tako ti je to u Americi, moj jarane, sve je bolest. Ako ne hodaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, svemu odma' daju ime, pa skraćenicu i... nema ti više spasa. Od doktora do doktora, ne možeš ih se više nikad kurtalisati. Svaki dan u apoteku kao u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćenice: ADHD, MRSA, AIDS, AVNOJ, SUBNOR, KFOR – ma ima ih mali milion!

Išao ja na neke preglede i poslije zove taj famili hećim da hitno dođem kod njega.

- Moraš – kaže – odmah početi piti lijekove za holesterol!

- Šta, bolan?

- Holesterol ti je 215.

- Pa, i prošle godine mi je bio 215, pa si rek'o da mi je u granicama normale.

- E, to je bilo prošle godine. Sad su stručnjaci pronašli da je normala 200, a ne više 220, pa je tvoja situacija sada kritična. Hitno moraš početi piti lijekove.

- Jeb'o mater te si ti normalan! – reko. – Pre šest mjeseci si mi sa istim nalazom rekao da sam zdrav ko dren, a sad kažeš da sam u kritičnom stanju! Pa ko je ovdje lud, čovječe? Ti ili ja? Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma, j*bem ja i tebe i te tvoje stručnjake! Menjate to svakih šest mjeseci samo da bi apoteke zgrnule pare, a i vi sa njima! Neću ih piti pa makar crko! Nosi ih materi svojoj! Mafija je to, jarane. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom unazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiotiku. Jä tog belaja! Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se 'vako

ŠPIGL – DVOJNICI POZNATIH Ovaj kupaći kostim → Ovaj kupaći kostim

ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je za šta uhvatiti. Navalila na mene svaki dan. "Pusti tu", kaže "kafu i cigaru. Što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hleb, baklave, tufahije – sve to treba izbaciti". Slušam je i ne mogu da vjerujem svojim ušima. Čuj, izbaciti baklave i tufahije!

- Pa, čime ću se - reko - zasladiti poslije ručka?

- Treba - veli - da jedeš voće.

- Voće? Ma, gdje ti je to? Šljive bezukusne, a izgledaju k'o jabuke. Jabuke kao bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja... Sve se izmiješalo. Sve raste u svako doba godine, dana i noći. Ma, koje crno voće? Neka ti ga jede babo!

Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan kao vuk, a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubuđano, uščulo se – Bože ubrani!

- Đe ti je pita?

- Ručak ti je na stolu. – kaže i pokazuje na ono.

- Šta ti je to?

- To su alge.

- Kakve alge?

- Japanske.

- Odakle ti to?

- Iz mora.

- Šta ima za jesti?

- Pa to.

- Šta to?

- Alge. One su vrlo zdrave.- Pa ako su tako zdrave, zašto nisi nikad vidjela Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može svima pitu sa glave jesti.- Al' su zdravi. - Čuli ti šta te ja upita? Đe ti je pita? - Šta će ti – kaže – pita? Od nje se goji. Pita se – kaže – neće više jesti u ovoj kući. Sir nije dobar za holesterol, meso se ne vari ni za heftu, vruće testo... nije više stigla reći ni jagnje, dofatio sam je za grlo i počeo daviti. Utrča mali odnekle kad je čuo da ona zapomaže, pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih oboje od batina, onako po PS-u, kao što je babo mene mlatio. Ruke su me zaboljele! Al' da vidiš sutra belaja! Vratio se ja sa posla, kad pred kućom čeka marica. Izađoše njih dvojica, zabicili ko dva vola, opasali pendreke i pištolje oko sebe. Jedan sav pegav, žut i debeo, a drugi isto debeo al' crn ko đavo.

- Jeste li vi, - kaže onaj žućo, - mister Mujo Mujić?

- Nismo.

- Kako niste? Daj dokumente.

Dam mu ja vozačku.

- Kako nisi kad ovde piše Mujo Mujić?

- Ne piše tu Mujo Mujić. Ti ne znaš čitati.

- Nego šta piše?

- Piše Mujo MujTić.

- Pa, jeste li to vi?

- Jesmo. Izvolite, šta treba?

- Jesi li ti ovom malom otac? – i pokazuje na Ekrema.

- U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz sad uradio? Razbiću ga!

- Nije ništa uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?

- A toooo! – bi mi lakše – Sve je u redu. Te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudarao.

- Znači, priznaješ da si ga tukao? – uskoči onaj garavi.

- Čuj, tukao! Ma, odr'o od batina!

Njih se dvojica zgledaše, pa kaže onaj žuti:

- Odma' ćete poći s nama.

- Đe?

- Kod sudije, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete.

KVIZ: I ONI SU BILI KLINCI! Ovo je slika jedne poznate ličnosti. Vaš zadatak je da pogodite o kome se radi. Rešenje je na poslednjoj strani.
	- Ma, šta je vama? Jeste li vi normalni? Nisam ja tukao ničije dijete, samo sam izmlatio mog Ekrema. Ko meni može zabraniti da bijem vlastito dijete kad god hoću? Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bio ga je i Abaz, nastavnik matematike, Zuko nastavnik muzičkog, nena

Fatima, rahmetli dedo Huso, nema ko nije! I ti sad meni kažeš da ga ja nemam pravo biti! Pa, ko će ga onda mlatiti?

- Ne treba niko da ga bije. - kaže odžačar, - Sa djecom treba razgovarati, lijepo im sve objašnjavati, biti sa njima kao drugo. Ovo je Amerika, demokratija. Svako ima pravo da kaže i radi šta hoće i niko nema pravo da ga za to bije.

- Ma, sit sam ja te vaše demokratije! Zato vam i jes' sve bankrotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju!

- A dobili smo takođe i prijavu da ste silovali kamilu.

Ja se šokir'o!

- Kakvu, ba, kamilu? Ko je silovao kamilu? Jes' ti ba normalan, čovječe?

- Vašu suprugu.

- Ma, misliš Ćamilu, j*bem te nepismena! Ko kaže da sam je silovao? Kako možeš silovati vlastitu ženu? Kakvi ste vi hajvani, čovječe Božji!

- Ona kaže da si je silovao prošle sedmice.

- Ko je, ba, silovao? Ma, sama tražila!

- Jesi prva dva puta. A treći put joj nije više bilo do toga.

Ja se obeznanio. Umalo me nije šlog trefio. Šta da ti više pričam!

(izvor: opušteno.rs)

ANEGDOTE

Američki kompozitor Teodor Tomas užasavao se grešaka, naročito onih koje bi sâm mogao da počini. Kako bi mogućnost da mu se one ipak omaknu sveo na najmanju moguću meru, Tomas je sve sa sobom nosio u duplikatu: dva naliv-pera za slučaj da jedno presuši, dva sata desi li se da jedan iznenada stane, dva svežnja ključeva ukoliko jedan izgubi… Jednom prilikom Tomas je gostovao u Filadelfiji i po svom dobrom starom običaju na probu došao pre zakazanog vremena tako da je zatekao praznu dvoranu, izuzme li se zbunjeni direktor koncertne kuće koji je uznemirenog maestra pokušao da smiri rečima: - Odmah ću pozvati orkestar. - Pozovite dva – odgovori Tomas iz puke navike. -● ● ●- Za francuskog kompozitora Hektora Berlioza moglo bi u najmanju ruku da se kaže da je bio izuzetno ćudljiv, pa tako nikoga nije iznenadilo što se jednom, kada se ozbiljno razboleo, pozvao svog dobrog prijatelja da se natenane dogovore o pogrebu. - Koga ćeš zamoliti da mi održi posmrtno slovo? – upitao je Berlioz. Posle kraćeg razmišljanja prijatelj spomenu ime jednog manje poznatog kompozitora o čijem stvaralaštvu u umetničkim krugovima nije vladalo ni najmanje pohvalno mišljenje. Odgovor je Hektora razbesneo preko svake mere: - Ne dolazi u obzir da mi on govori nad grobom! – povikao je iz sveg glasa. I posle nekoliko dana, na čudesan način, sasvim se oporavio. -● ● ●- Britanski premijer Vinston Čerčil imao je pudlicu po imenu Rufus koju je toliko voleo da je po svaku cenu nastojao da je poštedi svakog nepotrebnog uzbuđenja. Kad je premijer imao slobodnog vremena, retko se odvajao od svog ljubimca, pa je tako svaki film koji bi Čerčil gledao, gledao i Rufus sedeći mu u krilu. Filmova

je oduvek bilo raznovrsnih pa mu je, kad god bi se na platnu pojavila neka scena koja bi mogla da prestravi jadnog Rufusa, Čerčil brže-bolje prekrivao oči rukama. Sve dok nepoželjna scena ne bi prošla. [PZ #1686/1984]

-● ● ●-

Džejms Smitson, osnivač Instituta Smitsonian, umro je od neke nepoznate bolesti, ali je na samrti uspeo da kaže svom lekaru: "Hoćete, molim vas, da izvršite autopsiju čim izdahnem? Umirem od želje da saznam šta je to što me je ovoliko izmučilo!"

-● ● ●-

Severnoamerički industrijalac i finansijski magnat Džon Dejvidson Rokfeler izdvajao je velike sume u dobrotvorne svrhe, ali zato nikako nije podnosio milostinju, naročito kada bi je tražili direktno od njega. Jednoga dana na izlazu iz kancelarije presreo ga je stranac koji mu je suznih očiju ispričao neku srceparajuću i očigledno izmišljenu životnu priču koja se završavala molbom za novac. Poučen dugogodišnjim iskustvom, Džon se nije dao zavesti. - Ali gospodine Rokfeler, - zavapio je molilac – prepešačio sam 36 kilometara od kuće dovde i svi koje sam usput sreo savetovali su me da se obratim baš vama jer važite za najvelikodušnijeg bogataša. - Baš su vam to rekli? - Kunem vam se da je tako. - Vraćate li se kući istim putem? - Da, gospodine.

- Hoćete li da mi učinite jednu uslugu?

- Naravno.

- Poručite im svima da se grdno varaju.

-● ● ●-

Do velikih rezultata ne dolazi se prekonoć, pa je tako i pronalazač sijalice sa ugljenim vlaknom, američki naučnik Tomas Alva Edison, neumorno eksperimentisao u nastojanju da otkrije novu vrstu materijala za izradu jastučića koji trenjem izdvajaju elektricitet u mašinama. Posle pedesethiljaditog neuspelog pokušaja s jastučićem, jedan obeshrabreni saradnik nije se uzdržao:

- Gospodine Edison, ovo nam je bio pedeset hiljaditi eksperiment bez ikakvog rezultata!

- Rezultati! – uzviknuo je pronalazač – Pa mi smo došli do božanstvenih rezultata! Sada tačno znamo kojih pedeset hiljada rešenja ne valja!

-● ● ●-

Rešenje kviza sa četvrte strane: Žan Klod van Dam (Jean-Claude Van Damme, 1960)

=●=