=●=
EN759
- Nedelja, 12. V 2019./7526.
|
|
|
("Papa pre i posle susreta sa Zaevim)
SEOSKA
IDILA BAJ NAJT
|
Gradski čovek je biće tužno, od prirode amputirano.
Danju udiše svašta i jede još sumnjivije pojave koje se lažno
predstavljaju kao voće i povrće, a noću spava u buci, pod veštačkim
svetlima. Ukratko, jad jedan, a možda i dva. Zato je san svakog
aprirodiranog ljudskog stvora da se u nedra Majke Prirode vrati i zaspi
u njenom dekolteu, uz pesmu cvrčaka i poj noćnih ptica koje ljubav ne
naplaćuju.
Evo recimo ja… Ja sanjam one noći kada sam spavala u
bakinom teškom, u miraz donetom krevetu. Posteljina je šuškala, prosto
se lomeći od štirka kojim je tako bila obrađena da grinje nisu mogle ni
da pomisle na život u njoj, a da ne skrhaju bar jednu od mnoštva nogu koje
valjda imaju. Kroz
poluotvoren prozor se čuo pev
cvrčaka. Mrak je mirisao na bašte i mašinsko ulje sa obližnje
železničke pruge.
Tišina je imala glavnu reč. |
Spavanje na čistom
seoskom vazduhu, u sobi samo za mene
počišćenoj, dobro
izluftiranoj i sa udarenim visokim sjajem, koji je tetka postigla
timarenjem
starog nameštaja. Zato što je ta, kao i sve gostinske, seoske sobe, one
koje se
pristiglima na prenoćište ustupaju, zapravo mali muzej. U njemu se
čuvaju
suveniri koje je pitaj Boga ko i kada na poklon doneo, uramljene
fotografije na
kojima smo svi mali, klempavi, glavati, zalizani, za priliku tog
slikanja lepo
obučeni i temeljito umiveni. Za te slike nas, davne i smešne, zataknute
su razglednice
iz vremena kada se sa putovanja njima javljalo, a ne telefonskim
porukama koje
zaborav guta. I vazduh, vazduh koji miriše na cveće koje samo noću
cveta, ono
koje u selima švalerskim imenima krste...Ukratko, lepota jedna od idile.
Tačno
tako je i bilo. Dočekao me je mrak, tako crn da bi mu pozavideo i onaj
piramidalni, u kome večni život žive metri otrcanih zavoja i par
kilograma
faraonskih kostiju. Ukratko, crnji od unutrašnjosti crnog roga crne
krave u
ponoć. Farovi mog automobila su ga sekli na čokoladne kriške. Čim sam
stigla na
destinaciju i otvorila vrata, ka meni je pohrlio miris za kojim sam
čeznula.
Umešan u visok pH, čisti mojsterajzing. Za mirisom prirode je trčala
tetka.
Bacila bih joj se u zagrljaj odmah, samo da mi Majka Priroda nije
gurnula u oko
granu obližnjeg drveta.
- Pazi kad izlaziš, nije...
Ostatak
rečenice, koju je mrak doviknuo tetkinim glasom, nisam najbolje čula iz
jendeka
u koji sam upala. Ali dobro, sve je to sastavni deo prirode, baš kao i
roj
komaraca koji me je dočekao u naručje, čim sam uspela da izbauljam iz
rupe.
Onih komaraca za koje moj stric Pile tvrdi da ordiniraju samo do deset
uveče.
Bila je skoro ponoć, izgleda da im nije javio da se raziđu. Jedino što
me je
tešilo je to da su se džaba radovali, moja krvna slika je vazda bila
tako slaba
da bi i kod vampira izazvala anemiju. Mada, krvotok mi je proradio
raketnom
brzinom čim sam prošla kroz žbun kopriva.
Sledila
je večera, jer tako mora da bude, ona koja na putnika-gosta čeka
pokrivena
ispeglanom krpom, na stolu ćopavom na jednu nogu, ali brižno poduprtom.
Uz
večeru se služila priča o svima i svemu, ko se oženio, ko rodio, ko šta
radi i
koga više nema. Napolju je diskretno šuškala noć, mirišući na sveže
umiveno.
|
|
A onda, onda je došlo vreme za spavanje. Tetka se
zavukla u svoje sopče, davši mi pre toga uputstva za korišćenje svih
stvari za mene pripremljenih, na rub složenih, sve jedna uz drugu, samo
da se pruži ruka. Kada se ugasilo i poslednje svetlo nekada moderne
lampe koja sada radi zahvaljujući samo tečinim veštim rukama i
snalažljivosti, utonula sam u mir...tačno onaj kog nikada zaboravila
nisam...
...a pod prozorom je pevao cvrčak. Neumorno. Možda
malo preglasno. Nije prošlo dugo, a moj san je preplašeno pobegao u
javu, cvrčak je dobio pojačanje. U roku od pola sata pod mojim prozorom
je urlala banda insekata, kojima je tercirao ćuk. Javljao se u hirurški
preciznim razmacima, kao japanska kazna. Cvrčci i ćuk su se konačno
sinhronizovali, kada je odozdo s reke počelo da dopire lančano
kreketanje. Žabe su očito otvorile horsko
takmičenje. Cvrčci su se osetili
ugroženima, zbog čega su počeli tako da stružu da su im instrumenti,
verovatno,
usput otpadali. Ćuk je tako ubrzao javljanja da je počeo da zvuči kao
histerični Morzeov telegram. Moj san je cvileo |
kao ostavljeno štene,
verovatno
preglasno ili bar dovoljno glasno da probudi komšijsko kuče. Džak buva
je tako
zalajao da je uskoro selom odjekivalo zaurlavanje probuđenih mu kolega.
Tamo
negde iz daljine se začuo nadljudski krik… drekavac. Baš u sitne sate
kad mašti
porastu oči na veličinu lonaca za sarmu.
"Dobro…
Sve je to prirodno… Tako treba… Pesma zemlje…", pokušavala sam da
utešim
moj san koji je nervozno trzao glavom u ćošku, "Samo se treba umiriti i
uklop..." Iz tetkine sobe se začuo vrisak, od kog su cvrčci-banditi
istog
trena zavezali, drekavac se zagrcnuo, ćuk doživeo trenutno začepljenje,
kučići
skviknuli, a žabe samo tiho podrigivale. Naravno da sam joj istog trena
potrčala u pomoć. Zahvaljujući mom poznatom smislu za orijentaciju sam
prvo
utrčala u orman. Iz njega sam, pravo preko komode, pala u korpu za veš
i
dočekala se na detinju hoklicu. Na svu sreću sam glavom naletela na
kvaku,
inače je u mraku ne bih tako lako pronašla. Kao ni tetku. Dotična je
cičala u
ćošku sobe, dramatično pokazujući na svoj krevet...belela se izgužvana
posteljina i na njoj, tačno na sredini – zelena, krakata fleka.
Skakavac. Prvo
sam savatala skakavca i izbacila ga kud spada, napolje, onda sam odvela
tetku
koja se sumnjičavo osvrtala, tamo gde je njoj mesto, u krevet, i
odbauljala
nazad u svoje leglo.
Taman su
mi se, kao što je teatralno volela da kaže moja prababa – mrtvi za oči
uhvatili, kada se napolju prolomio tutanj opšte propasti i katastrofe.
Za njim
je sobu preplavio snop svetala koji bi mogao da se uporedi samo sa
masovnom
posetom vanzemaljaca našoj skromnoj planeti. Taman sam zaustila da
zavrištim,
kada se iz susedne sobe začuo smireni tetkin glas: "Ne brini, nije to
ništa, pijani seljaci voze seno".
|
- Seno? U to noćno doba? Ko skuplja seno noću i
onda ga vozi po rupčagama lokalne samouprave? Otkad traktorom može da
se probije zvučni zid? - Pa, seljaci. Danju ga skupljaju, onda zaglave
u kafani...samo ti spavaj - bobonjala
je tetka - I ako vidiš nekog popca, ne puštaj ga kod mene, mrzim popce,
a ove godine su se nakotili...
Odlično. Popac ako naiđe može da ostane kod mene, ja
te crne, trtave bube i volim, ali naiđe li još koji pijani konvoj
zimske prehrane za stoku, ne garantujem za sebe.
I dok se pijani zvučni pogrom odmicao u seosku
daljinu, ostavljajući iza sebe histerični lavež isprepadanih kučića,
naši |
|
cvrčci, žabe, ćukovi, pridružena
sova i ostali noćni drekavci
su mogli da uživaju u pesmi slavuja. Ničim izazvani, odnekud su se
pojavili
slavuji, strateški se rasporedili oko kuće i počeli sa takmičenjem za
pevača
godine. Da su pravili pauzu da udahnu vazduh, ja bih možda i zaspala,
ovako sam
mogla samo da počnem da ih bodujem. Naravno da je to uznemirilo ostale
pernate
stvorove. Ne znam koje su sorte bili, al' raspevali su se kao da im je
premija
obećana. Gore pomenute žabe im nisu ostale dužne. Ćuk je počeo da
otkucava kao
uzalud popravljani sat. Cvrčci su računali na svoju prekobrojnost.
Seoska idila
je pretila da svojom decibelnošću ugrozi slavu rok koncerata…
Na mah
je izgledalo da će im glasa nestati, da će se umoriti i konačno
ućutati, kada
se začuo zvuk čekića...neko je njime zveketao o obližnju banderu.
"Detlić,
to je detlić...", buncala je tetka u snu. Odlično, samo je on još
falio.
Da u selu ima nojeva, i oni bi mu se pridružili udaranjem u tamburu. Na
nesreću,
detlić je bio preglasan. Probudio je petlove. Jedan za drugim su se
razdrali
seoski budilnici, nateravši svoje hareme da uznemireno zakokodaču.
Krave su
bunovno zamukale, za njima su ponovo počeli da laju psi. Svinje su se
oglasile
čoporativno,
|
|
zahtevajući rani doručak. U selo je bunovno uteturavalo jutro, gazeći po sopstvenim podočnjacima, uz sve glasniju viku seljaka. Moj san je skupio pipke i cvileći se zavukao pod krevet.- Je l čuješ senicu šta govori? - pitala me je
vesela tetka. - Ko? Šta ko govori? - pokušavala sam da
nadglasam buku idilične idile koja je dizala galamu napolju. - "Golopic, golopic", kaže senica, al' to su
samo dečacima objašnjavali, za devojčice je bilo sramota. - cvrkutala
je tetka.
Potpuno zgrožena tim seksizmom sam pokušavala da se
umotam u krparu i dremnem bar koji minutić. Jedino što me je nešto
šašoljilo po slepoočnici. - Smrdljivi Martin. - postavljala je tetka
dijagnozu, "Ne mrdaj, sad ću ja nečim da ga klepim..."
Ponadala sam se da je rešenje upravo u mrdanju, kad
bi i mene zahvatila tim klepom, možda bi me dovoljno ošamutila da bar
na kratko zaspim. Napolju je mirisala rosa i...nešto strašno, nešto
danima mrtvo... - To komšija opet njivu zaliva đubretom, a
vetar na našu stranu duva. - dalajlamistički me je umirivala tetka i
pokušavala da me uteši promenom teme: "Ne znam da li ove godine da
pravim pekmez od šipaka, nezgodno mi da se zavlačim po žbunju.
Namnožilo se ovih |
Krivolovci?
Odmah sam se složila da se kuva pekmez od bilo čega što raste odmah uz
kuću.
Možda ni pekmez od cvrčaka ne bi bio loš... Bilo bi bar malo tiše.
Nešto mi je
milelo uz nogu, nešto sa previše sopstvenih nogu... a ja sam sanjala
veče koje
me je čekalo. Veče kod brata. Spavaću u gradu. Nema ništa lepše od
zvuka retkih
automobila koji presecaju gradsku tišinu, ponekog motora sa probavnim
problemima, autobusa koji ne može da dosegne, taman da crkne, zvuk
traktora
natovarenog senom kako se iskoprcava iz rupčage... Miomiris komšijskog
kontejnera... Miris gradske idile, u kojoj san ima bar elementarne
šanse da dâ
bar nešto od sebe.
(autor: Jelica Greganović; preuzeto sa bloga B92)
|
|
|
RADOVAN
III
(uvodna reč i
početak predstave se nalaze u broju №749)
(Stanislav
podiže
pušku prema Jelenčetu, Jelenče pada na kolena, ali se čuje Radovanov
glas)
Radovan: NE NA TU STRANU, DžORDž! NE NA TU STRANU… D-D-DOLAZE PARALELNOM MONTAŽOM, DžORDž!… PUSTI KURVU!… Ovaj će zbog kurve da najebe kad-tad!
Rumenka:
E,
dobro je. SAD je lepa!
(ulaze
Rumenka i Georgina)
Radovan: A vidi ove… Vidi ove tri kurvoštije u sred moje kuće!
Rumenka:
Pogledaj.
Baš je… (Radovan preti Georgini rukom da
će je ošamariti) Nemoj! Sad je lepa!
|
Radovan:
Šta ti je to? (uzima Rumenci plavu periku i baca na patos i gazi
je) Rumenka:
Da l' si ti normalan? (Radovan opet preti Georgini) Georgina:
Mama! (dolazi Katica u kožnoj jakni i preteći prilazi
Radovanu; ovaj se sklanja) Radovan:
Ej, Radovane, crni Radovane! Crni Radovane! (glasnije)
Ej, Radovane, crrrni Radovane… RADOVANE, EJ RADOVANE!… (Jelenčetu)
Šta mi kašljucaš tu? Jesam te pitao nešto? Jesam li te pitao nešto?…
Bolje da si ostao u zavičaju, Radovane, da si tamo kamen tucao! Bar bi
ljudi put napravili! Rumenka:
Jao… Georgina:
Moje dete bi dogodine trebalo u školu! Rumenka:
Dobro, ajde, nije važno! (Radovan naglo ustaje sa stolice i uzima sako) Georgina:
Vi ćete biti krivi kad ostane nepismeno! (Rumenka i Georgina se nerazumljivo prepiru) Georgina:
Vi
ćete biti krivi kad bude tražilo slike iz zabavišta, slike iz kolevke! |
Rumenka (Georgini): Tako! Sad je dobro
i
idemo u jednu finu kafanu.
Radovan:
Zašto u kafanu?
Rumenka:
Idemo da udamo Georginu.
Katica:
Sestricu da udajemo.
Radovan:
Da udajemo…?
Rumenka:
Pa, da!
Radovan:
Mene niko ne obaveštava!
Katica:
Pa, tebe nikad nema kod kuće.
Radovan:
Ja to poslednji treba da saznam u ovoj familiji?
Rumenka:
Kad sediš u biblioteci po ceo dan.
Radovan: Dobro, čekaj, ljudi… Ne možemo tek tako banuti u kafanu. Moramo se dogovoriti kako ćemo to izvesti.
Rumenka:
Ajde,
važi. Dogovorimo se.
Radovan:
Kako
ćemo TO izvesti, moramo se dogovoriti.
Katica:
Izrežiraj, ćale!
Radovan: Vidi ovako… Vidi, sine… Sine, ovaj, ti… Ovaj, kako se zoveš…
Georgina:
Katarina.
Radovan:
Georgina!
Vidi, ovo su ti vrata kafane i ulaziš na vrata kafane… (Jelenčetu)
Šta gledaš?
(Jelenče
se sklanja
i nastavlja da čita knjigu)
Radovan:
Prati
me, Georgina, dušo. (ide na suprotni kraj
scene) Vidi, OVDE su ti vrata kafane. Ulaziš sama i
usamljena. Kafana je
prepuna sveta. NI NA KOGA ne osvrćeš pažnju!
|
Ideš
ovde i sedneš na svoje mesto. (Radovan ulazi
iskrivljen unazad) Rumenka:
Evo ovako! (pokazuje na stolicu)
Izvol'te! Radovan:
Evo, sedneš ovako. (i dalje je iskrivljen)
Ajde, uđi! (Radovan je šalje da uđe "u kafanu"; svi joj
dobacuju savete) Katica:
Nemoj se ništa… Rumenka:
I smeškaj se! Smeškaj se! Radovan:
Idemo, deco! Ajmo, ajmo! Rumenka:
Ajde, Georgina! Ajde! Radovan:
Pa, nemoj! Ne valja! Ne valja! Georgina:
Kako ne valja? Radovan: Ne valja
ništa! Georgina:
Zašto? Radovan:
Moraš da vrckaš, mislim… Što viššše. Katica:
Ćale, je l' mogu ja da probam? Radovan:
Isprobaćemo još jed… Nemoj, molim te! Rumenka:
A što da ne proba? Ajde, molim te neka proba. Georgina: Neka mi Katica pokaže. Radovan:
Na jednoj predstavi ću joj pustiti da proba, pička joj materina… (smeh na sceni) |
|
Jelenče (dobacuje): Neka proba! Neka
proba!
Rumenka:
Neka
proba…
(nastavak u narednom broju)
=●=