EN824 - Nedelja, 24. XI 2024.
|
|
|
KONjSKO
PREZIME
Penzionisanog
brigadnog generala Bulđejeva zaboleli zubi. Promućkao je usta votkom, konjakom,
stavio na bolestan zub zift od duvana, terpentin, petroleum, mazao obraz jodom,
uši zatisnuo vatom ovlaženom alkoholom; ali sve to ili ništa nije pomoglo ili
je izazivalo gađenje. Dolazio je i doktor. On je pročeprkao po zubu, prepisao
je kinin, ali ni od toga nikakve vajde. Na predlog da se izvadi bolestan zub,
general nije pristao. Svi ukućani – žene, deca, posluga, čaki i parakuvar Pećka
– predlagali su svaki svoj lek. Između ostalog i upravitelj Bulđejeva, Ivan
Jevsejić, dođe k njemu i preporuči da se leči bajanjem.
|
- Ovde, u našem srezu, vaše prevashodstvo – reče on –
pre deset godina služio je i trošarinac Jakov Vasiljić. Bajao je zubima –
prvoklasno! Ponekad se samo okrene prozoru, promrmlja nešto i, kao rukom
odneseno! Imao je, eto, dar za to… - Gde je on sad? - Pošto ga sa trošarine otpustiše, živi u Saratovu kod
tašte. Sad samo od zuba i živi. Kad nekog zaboli zub onda ide k njemu, da
pomogne. Meštanima iz Saratova pomaže kod svoje kuće, a ako je neko iz druge
varoši, onda telegrafski. Pošaljite mu, vaše blagorodstvo, depešu, pa recite
tako i tako… General
sede za sto i uze pero u ruke. - Njega u Saratovu svako kuče zna. – reče upravitelj. – Izvolite pisati, vaše blagorodstvo, u varoš Saratov, dakle… Njegovom blagorodstvu, gospodinu Jakovu Vasiljiću… Vasiljiću… - Pa? |
|
Kao da je konjsko… Kobilin? Ne, nije Kobilin. Pričekajte… Možda
Ždrepcov? Ne, nije ni Ždrepcov. Sećam se, prezime je konjsko, ali kakvo baš –
izvetrilo mi je iz glave.
- Ždrebetnjikov?
- Nije ni to. Čekajte… Kobilicin… Kobiletinov… Kučkov…
- To je već pseće, a ne konjsko. Ždrepčikov?
- Ne, nije ni Ždrepčikov… Konjski… Konjev… Ždrepkin…
Nije!
- No, kako onda da mu pišem? Razmisli!
- Odmah. Konjkin… Kobilkin… Kolenović…
- Kolenikov? – upita generalica.
- Nije ni to! Upregović… Ne, nije ni to! Zaboravio sam!
- Pa, zašto se onda, đavo te odneo, i trpaš tu da
savetuješ, kad si zaboravio? – naljuti se general.
- Ždrepčikov… Ždrepkovski… Ždrebenko… Ne, nije tako!
Konjski… Konjev, Ždrepković… Kobiljanski…
- Možda je Konjarski? Konjanikov? Ne!
I u kući svi odreda počeše izmišljati prezimena. Preturiše sve uzraste, rodove i vrste konja, pomenuše i grivu, i kopita i amove…
Upravitelja
su stalno zivkali u kuću.
- Nije ni to. – odgovarao bi Ivan Jevsejić i gledajući
u nebo, nastavio bi da misli glasno: Konjenko… Konjčenko… Ždrebejev…
Kobiljejev… - Tata! – vikali su iz dečje sobe. – Trojkin! Uzdočkin! Uzbunilo
se celo imanje. Nestrpljivi, napaćeni general, obećao je dati pet rubalja
onome ko se seti pravog prezimena, i za Ivanom Jevsejićem počeše ići čitave
gomile… - Doratov! – govorili su mu. – Kasački! Konjički! Ali
pade veče, a prezime još ne nađoše, te tako legoše i da spavaju, a telegrama
ne poslaše. General nije oka sklopio svu noć. Jednako je šetao s kraja na kraj sobe i huktao… U tri sata ujutru iziđe iz kuće i kucnu upravitelju u prozor. - Da nije Paripović? – upita on plačnim glasom. - Ne, nije Paripović, gospidne generale. – odgovori Ivan
Jevsejić i kao krivac uzdahnu. - Možda prezime nije konjsko, već neko drugo. - O, brate, kako si to tako zaboravan! Za mene je to prezime sad važnije, čini mi se, od svega na svetu. Namučih se! Ujutru
je general opet poslao po lekara. |
Dođe
doktor i izvadi bolesni zub. Bol odmah uminu i general se smiri. Kad je završio
svoj posao i dobio što mu sleduje za rad, lekar sede u svoj fijaker i pođe
kući. Iza vratnica što vode u polje, on srete Ivana Jevsejića… Upravitelj je
stajao kraj puta i gledajući zamišljeno u svoje noge, lupao glavu o nečem.
Sudeći po borama koje su mu izbrazdale čelo, i po izrazu očiju, misli mu behu
duboke, tegobne.
- Riđički… Pošažerković… - mrmljao je on. – Zaularčević…
Konjičković…
- Ivane Jevsejiću! – obrati mu se lekar. – Da li mogu,
sokole, da kupim od vas pet tovara ovsa? Onaj ovas što mi ga prodaju naši seljaci,
prilično je loš…
Ivan
Jevsejić tupo pogleda u doktora, nekako se divlje osmehnu, pa ne prozborivši ni
reči, pljesnu rukama i potrča na imanje tako brzo kao da ga je jurio besan pas.
- Setio sam se, gospodine generale! – viknu on radosno
kao tuđim glasom, utrčavši u generalov kabinet. – Domislio sam se, nek Bog dâ
zdravlja doktoru! Ovsov! Ovsov je trošarinčevo prezime! Ovsov, gospodine
generale! Ovsovu pošljite depešu!
(Anton Pavlovič Čehov; "Лошадиная фамилия" - 1885)
STRUČNE
KVALIFIKACIJE
|
Voliš gledat kroz prozor |
Savjetnik – Referent – Voditelj |
|
Imaš više od 36 godina |
Profesionalni nogometaš |
|
Umrle su ti sve neudate tetke |
Iznajmljivač |
|
Ima si sve ase i duje u školi |
Filozof |
|
Voliš vozit auto i pričat sâm sa sobon |
Taksist |
|
Nisi stala radit doma i na poslu |
Prodavačica |
|
Jedva čekaš proliće, lito, jesen i zimu |
Umirovljenik |
|
Voliš sprintat i govorit: "Izvol'te" |
Konobar |
|
Ideš vidit "kako su" ti did i baba |
Student |
|
Ulaziš na tri društvene mreže brojat lajkove |
Pacijent |
|
Na daskama side tri ženske, a ti vidiš daske |
Građevinar |
|
Imaš svoj separe u klubu |
Poduzetnik |
|
Moraš svima govorit da nešto čekaju |
Advokat |
|
Moraš svima govorit: "Šta možemo. To vam je tako." |
Sudac |
|
Pitaš ljude: "Otkad vam je to?!" |
Likar |
|
Voliš govorit: "Ženooo mojaaa!" |
Frizerka |
|
Pokušavaš sidit na stolici sa 2 noge |
Inžinjer |
|
Voliš neočekivane radove na motoru |
Mehaničar |
|
Čekaju te ko povratak Gospodina |
Meštar |
|
Svima govoriš: "Vidit ćemo/ćete" |
Političar |
|
Svi ti se javljaju sa: "Direktoreee!" |
Direktor |
|
Brojiš sva stabla u parku, osim onoga sa rupon |
Profesor |
NAJBOLjI
OSEĆAJI U ŽIVOTU
- Kad posle čokolade popiješ idealno hladno vodu.
- Kad ti se voljena osoba ugnjezdi u naručje u krevetu.
- Kad ostvariš nešto za šta ti niko nije verovao da ćeš ostvariti.
- Kad ubiješ dve muve jednim udarcem.
- Kad si najpre dobio jako loše vesti, a onda se
ispostavilo da su pogrešne.
|
|
- Kad ostvariš dečački san. - Kad potopiš ledene noge u vruću vodu. - Kad se probudiš sabajle za posao, samo da bi saznao
da je posao otkazan tog dana i da možeš da nastaviš da spavaš. - Kad ti nakon slavlja odu svi gosti i onda natenane
jedeš hranu koja je ostala. - Kad rešiš da nakon stotinu pokušaja i promašaja pre
nego što odustaneš pokušaš još samo jedan put, i tad uspeš. - Kad primetiš svoje metode u veštinama tvog studenta. - Kad je napolju sivo i pada kiša, a ti ne moraš nigde. - Kad ti ona koju si celog života potajno želeo iz
prikrajka kaže kako je i ona tebe celog života potajno želela iz prikrajka. - Kad napraviš umetničko delo. - Kad odjednom, bez objašnjenja prestane da te boli ono
što te je danima bolelo. - Kad staneš na vagu nakon nedelja neprekršene dijete. - Kad te češka ili masira neko ko te voli. Ne jer mora,
nego zato što voli. - Kad dobiješ priznanje od sopstvenih roditelja. |
- Kad imaš idealnu priliku da se nekom osvetiš za sve što
ti duguje, a onda ipak odlučiš da to ne učiniš.
- Kad vidiš da je neko uspeo u životu zahvaljujući tebi.
- Kad se silno i potresno zaljubiš.
- Kad isplaziš jezik kroz prozor auta u pokretu.
- Kad u prolazu gurneš ruku u džak pun pirinča.
- Kad ti kažu da slobodno uzmeš poslednji komad hrane sa
tacne.
- Kad bude sve onako kako si predvideo i umesto da kažeš
"Jesam ti rekao!", ti se samo blago nasmešiš.
- Kad imaš slobodu izbora.
- Kad ti naleti savršen fazon u savršenom trenutku i svi
se grohotom nasmeju.
- Kad završiš radnu nedelju rano u petak, a znaš da imaš
produženi vikend.
- Prvi dan kad se doseliš u novi grad, u novi stan, na
novi posao, ne poznaješ nikoga, ne moraš ništa, naručiš picu, sedneš na pod
praznog stana i gledaš film na laptopu.
(Dimitrije Vasiljević – ali nismo sigurni da je on autor ovog teksta)
ISKUSTVO
Zove me žena na mobilni: "Halo… slušaj… Hajde dok se budeš vraćao s posla, kupi neke kobasice ili mleveno meso pa da napravim za večeru pire krompir. Malo kasnim sa posla pa bolje ti da kupiš da ja ne gubim vreme."
|
Svratim
u samoposlugu, kupim kobasice. Taman sam ušao u kuću, kad zvoni mobilni: Ispržio
kobasice, opet mi zvoni telefon: "Jesi ispržio? Bravo! I ja završavam…
Hajde dok se spremam, ti očisti krompir i stavi ga u vodu da se kuva. Taman
ću na vreme da dođem." Skuvao
se krompir, nje nema… Ovog puta zovem ja nju na mobilni: "Dolazim, ne
brini. Za to vreme mogao bi da dodaš malo mleka u njega, malo soli i
margarina i da ga ispasiraš. Eto mene…" Sedimo
ona i ja, večeramo i nikako ne mogu da se otmem utisku da me je opet
zajebala! (sa sajta: "Vetar koji šapuće") |
|
=●=