=●=

EN565 - nedelja, 1. III 2015./7534.

U ovom broju donosimo: 2. Ljuba Moljac (1/2) Sa jedne od Ljubinih kaseta 4. Špigl - dvojnici poznatih Foto-feljton: Dvojnici poznatih 7. Narodna poređenja Do sada sakupljeno 8. Anegdote Doskočice poznatih ličnosti	Sačuvajte ovaj broj! Možete od njega da napravite: molersku kapu, brodić, avion koji leti…
	Urednicima ostalih časopisa: Budite fer i ostavite link za ovaj časopis kad već uzimate materijal odavde!

LjUBA MOLjAC (1/2)

Ljuba Moljac (Miodrag Andrić; 1943-1989) je bio jedan od najpopularnijih glumaca i komičara XY  (eks-Ju) scene. Vrhunac slave je doživeo tokom 80-tih kada je i snimljen film o njemu (da, zove se  "Moljac"... kako ste pogodili?). Između ostalog, tih 80-tih je bilo popularno da komičari izdaju kasetu sa svojim fazonima pa vam prenosimo skoro celu sadržinu jedne od Ljubinih kaseta. Osim toga, tokom te decenije nije bilo uobičajeno da javne ličnosti psuju, pa je tako Ljuba šokirao javnost. Danas je situacija, nažalost, drugačija...

Dakle, pošto smo mi tradicionalno gostoljubivi, red bi bio da vam poželim dobrodošlicu. Evo, recimo, ovako: "Dobro mi došli na kasetu, a ja vama na kasetofon. Kad tehniku svu imate – slušajte me kako znate."

Rodio sam se jednog petka u sred Drugog svetskog rata. Tog dana je kod Staljingrada Adolf Hitler prdn'o u čabar. Dakle, rodio sam se na specijalan način: babica me izvukla za nos. Docnije su me i drugi vukli za nos, zato mi je valda i ovoliki… mislim, nos. Inače, kad sam se rodio bio sam jako mlad. Imao sam ogromne brkove i samo jedan dan života. Dakle, kao pravi Meksikanac. Čak je i babica zapevala: "Jao, mama Huanita, što se ovaj mali rita!" Pošto sam se rodio u ratu, hteli su da mi daju ime Ratko, ali ja sam rekao: "To ne dolazi u obzir, jer ime Ratko je vrlo kratko pa je bolje da mi daju neko duže ime, a da me zovu Ljuba. Još kada bi bio i neka buba oseć'o bi se ko Gari Kuper, to jest – super." Inače, bio sam jako živahna, da ne kažem drčna beba tako da su mi već drugi dan života pripisali tri pokušaja silovanja pa su doktori i babice jedva sprečili da me ostale bebe ne linčuju. Treći dan sam ukr'o doktoru švalerkin telefon i javio njegovoj ženi gde se obično nalazi na noćnom dežurstvu. Žena ga sačekala posle ispred kuće sa lopatom pa je posle siromašak bio malo na bolovanju. Stradao od lopate i to zbog jedne lopate, mada sam u suštini JA bio lopata. Usput sam i medicinskoj sestri izdžepario toplomer i naučnu knjigu "Ljubav u 100 položaja". Ona nabedila za to koleginicu, a ova se uvredila pa se onda pobile da je sve pucalo. A kad su počele da se gađaju usranim pelenama – dobile

obadve otkaz. Četvrti dan, to jest u ponedeljak, posl'o sam Hitleru sledeći telegram: "Her Adolf Hitler; Rajhstag BB (bez broja); Berlin.

Dragi Ado..." Tako su ga zvali njegovi najbliži: Eva Braun, dve tetkice i Novica (?). Dakle, "Dragi Ado, satrću ti kučku i mačku, dadu li ti jebem osvajačku! STOP Balkanski tip, pojava gruba, glavom i brkovima – Moljac Ljuba." Kad je pročit'o telegram, Hitler se usr'o! Prali ga dva sata generali, feldmaršali, folksdojčeri, ministri, esesovci, gestapovci, admirali, poručnici i hitlerjugendi. Kad (je) malo doš'o sebi, Hitler uz'o telefon tako da sam već sutradan odveden u koncentracioni logor. Kad sam pit'o zašto me vode tamo, Švabe kažu: "Da se malo koncentrišeš." Pošto mi se u logoru nije dopalo, zbris'o sam posle tri dana pošto sam prethodno napio upravnika i njegove dželate, a zatim ih uveo u gasnu komoru da igraju tablić. Zatvorio sam ih hermetički da im niko ne smeta, okren'o jedan prekidač i ubio tutanj. Kako im se završila partija – pojma nemam! Znam samo da sam ispred vrata ostavio jednog mog kolegu logoraša da im udara recke.

Pošto sam kao begunac iz logora morao da se krijem, iz puke dosade poč'o sam da pijem. Kad se ljudski urokam, siđem u kafanu među okupatore i domaće izdajnike i počnem da pevam moje čuvene rodoljubive pesme: "Hitler, Gering, Musolini Duče, najebaće danas ko i juče" ili "Da li me varaju moja oba oka – u kafani sedi esesovska stoka". Kad oni krenu na mene da me zgrome, ja skočim na šank i počnem da recitujem: "Ostajte ovde! (al' dva metra ispod zemlje)" Oni zastanu misleći da recitujem Getea, pošto je i Gete bio dete. I dok im folksdojčeri prevedu stihove, ja zbrišem kroz odžak kao kroz krater pošto sam im prethodno spomenuo oca i mater. I tako je to išlo tokom celog rata. Oslobođenju sam dao lični doprinos: sedeo sam u podrumu i intenzivno mrzeo Nemce. Docnije je sve išlo svojim tokom.

Ja, inače, potičem iz siromašne milionerske porodice. Milioneri smo u krvnim zrncima. Deda mi je školovan čovek – ima 7 godina škole. U stvari, dva razreda je završio za sedam godina. Baba mi je poznata beogradska narkomanka. Prodaje narove na Kalenića pijaci. Od roditelja sam imao samo oca i majku. To nije ništa čudno! Neki od roditelja imaju samo oca, majku i komšiju. Ja sam bio glup – imao sam samo oca i majku. Inače, moji roditelji su se slagali kao braća: malo-malo pa se pobiju. Moj otac Buda tvrdi da otkad se oženio, drugovi ga ne zovu "Buda" nego "Budala". Brat mi je naš najčuveniji ženski tašner – džepari iz tašni. U stvari, pravilnije je reći "tašnari iz tašni"; dok su mi obe sestre razvodnice – razvode brakove. Tetka mi je časna sestra. U stvari, zovu je "časna sestra" jer joj je svaka druga rečenica "Časna reč, sestro!", a teča radi u fabrici

domina na odelenju "duplo golo" (prim. ured.: domine bez tačkica) – prima platu, a ne mora da buši.

Što se školovanja tiče, u školu sam iš'o najčešće kada mi lopta upadne u školsko dvorište. Kada su me pitali koliko imam od škole, ja sam rek'o: "Ne mnogo. Dve-tri tramvajske stanice". Od predmeta su mi najbolje išli mali i veliki odmor. Raspušten sam bio i van raspusta. Isticao sam se i na izletima! U stvari, prvo se istaknem, pa onda izletim sa časa. Od predmeta mi je dobro išla matematika, naročito ona vežba "sprdačina sa dve nepoznate". Pao sam iz maternjeg jezika jer sam rekao da je kod lepog pisanja vrlo važno da kosa bude tanka, a još važnije da uspravna bude debela. Pao sam iz muzičkog vaspitanja zato što sam nastavnicu gledao za oktavu niže. Slično sam prošao i iz fizičkog vaspitanja. Rekao sam da je konj sa hvataljkama moj teča kad uđe u kupleraj. Pao sam i iz biologije! Rekao sam nastavnici: "Drugarice, ako ste vi riba, ja sam onda som!" Ona kaže: "Sedi, some", ja kažem: "Hvala, kečigo" i dobijem kečigu k'o vrata! Loše sam proš'o iz geografije. Rekao sam da kod nas postoje dinarske planine i devizne nizije. Iz hemije sam nadrlj'o jer sam rek'o da su metali nastali od glagola "metati". I, uopšte, imao sam mnogo jedinica pa su me u školi zbog toga zvali "vojskovođa".

Iš'o sam ja i u dopisnu baletsku školu! Tako sam dobro igrao naslovnu ulogu u baletu "Žar-ptica" da sam zapalio pozorište. Gasili (su) ga dva dana, a ja sam dobio ooodličnu kritiku... na sudu. Oduvek sam bio pristalica umetnosti. Doduše, mnogo više volim slikarstvo od muzike. Na izložbi se odlično spava – u operi se deru mnogo. I još nešto da se razumemo: ja nisam vojni škart! Ja sam časno i pošteno odslužio svoj vojni rok! Bio sam u avijaciji, u vazduhoplovstvu i imao sam lepu plavu uniformu i kad sam doš'o kući na odsustvo, gleda me moja baba i kaže:

- Blago meni! Moj Ljuba služi vojsku u miliciji! - U vazduhoplovstvu! - A šta radiš u vazduhoplovstvu? - Ja sam meteorolog. - Pa šta radiš kao meteorolog? - Držim dupe u Dunavu, pa kad se zaledi, ja viknem "Minus!" ● ● ● Kad sam odslužio vojni rok postao sam najzad pravi čovek i rešio sam s nečim da se bavim. Bez razmišljanja sam se opredelio za književnost! (...) I tako jednog dana rešim ja da postanem filmski scenarista. Kad se već bavim književnim radom - što da ne. I to mu dođe neka književnost. Raspitam se gde se najbolje plaćaju scenaristi – u Holivudu. Dobro... Spremim se ja lepo,

ŠPIGL – DVOJNICI POZNATIH Ljuba Moljac → "Stare dad"

završim dva kursa "Du ju spik ingliš", oprostim se od žene (naročito od svastike), pa pravac Holivud. Uđem u onaj veliki avion zvani "Džambo-džet" i tu frapiram sve putnike i letačko osoblje svojom finoćom: čim se upalilo ono "No smoking", ja skinem sako. Svi se zabezeknuli! I samo što ne kažu: "Bože, što je ovaj čovek vaspitan, a zna i engleski!" Let je bio udoban, stjuardese na visini i to naročito kad smo uzleteli, a do mene je sedela neka baba koja se celo vreme glasno molila Bogu. Rek'o: "Ne moraš, baba, da se dereš kad se moliš Bogu. Mi smo sad visoko pa nam je i Bog bliže. Slobodno ti samo šapući – sve će On da te čuje!" Usput mi je, dok smo leteli, pala na pamet jedna vazduhoplovna pesma i ja sam je zapisao na onom pojasu za "ne daj, Bože". Pesma ide ovako: "U zraku su incidenti razni – posrala se ptica na avion mlazni".

Kad smo sleteli u Los Anđelos, ja sa aerodroma krenem pravo kod predsednika skupštine grada Los Anđelosa. Mislim, čovek je na visokoj funkciji, pa je najbolje obavešten. Prvo je bilo ono standardno, znate ono: "Dobar dan – Dobar dan"; i ja onda počnem: "Izvinite, druže predsedniče, da li bi mogli da mi objasnite kako da dođem do Vaše mesne zajednice Holivud?", a predsednik neki fini čovek. Kaže: "Uzmete autobus 36b, onda pređete na tramvaj 19 i kad onaj vikne »Holivud!«, vi siđete i tako..." Sve ja to tako uradim i onda pravac onaj čuveni "Metro Goldvin Majer". Pitaju me na ulazu "Ko ste vi?", reko: "Ja sam frajer za Metro Goldvin Majer!" Oni kažu: "E, pa kad je tako, izvol'te – uniđite!" I tu ti se ja još tog dana dogovorim sa direktorom njihovog OUR-a za scenarija da se nađemo u nekoj kafančugi gde se dobro jede. I tu mi drug direktor predloži da se nađemo u 9 kod čuvenog Alena Devetke. "Dobro, burazeru", kažem ja i stvarno, nađemo se tačno u 9.

Drug direktor je došao sâm, bez svoje drugarice i tako, dok smo mezetili neki usmrdeo sirac, ja kažem: "Imam za vas odličan scenario!" Drug direktor kaže: "Da ga vidim!" "A, ne!" – reko – "Ja ću lično da vam ga pročitam." On kaže: "Jao, ajde!" I ja tu počnem uvodno slovo: "Meni je poznato, druže direktore, da ste vi Amerikanci specijalisti za istorijske spektakle pa sam vam zato i doneo scenario za dosad neviđeni istorijski spektakl. Dakle, ovako ide otprilike, radnja filma. Prva slika: Kleopatra kosi travu, a Luj XIV joj plasti seno. Vidite, počinje lirski, tj. Idilično. Znači – super... Bizmark je zaposlen inkognito kao poštar i telegrame izbacuje iz praćke.

Džordž Vašington radi kao dermatolog i pregleda Katarinu Drugu. U stvari, prvo je pregledao Katarinu Prvu, pošto je ona bila pre Druge kojoj je isto konstatovao zapalenje slepog creva, a ona žena imala u stvari žuticu. A nije kineski car imao žuticu! To mu je, mislim, prirodna boja, a bio je doduše i malo premoren jer je doš'o na trotinetu pa ga zadržali na klinici da mu napumpaju gume. I tu tenzija naglo raste! Nastupa jedna neviđena dinamika! Napoleon se zeza ispred jedne robne kuće u kojoj na odelenju kožne galanterije radi pašenog Stevana Prvovenčanog. Franja Josif prodaje značke i državnu Austro-Ugarsku lutriju na kojoj je glavni zgoditak knjiga "Jazavac pred sudom". U isto vreme, malo izvan grada, Hanibal se pop'o na žirafu da vidi idu li mu slonovi ili senatori ili mu se to samo pričinjava. Marija Terezija

naplaćuje ulaz u WC, to jest radi kao baba-sera, a njene dve zaove istovaruju ugalj iz podruma na ulicu. To je u stvari jedna kontra-radnja koja u filmu služi kao intriga, znate. I onda se tu u sred intrige naglo pojavljuje kraljica od Sabe na belom konju i svečano otvara fabriku televizora, miksera i usisivača za prašinu! Tu svi zaneme! Grobna tišina! Samo se iz daljine čuje Mehmed II Osvajač kako viče »Boza, limunada! Boza, limunada!« Na to Karlo Veliki baci oko (stakleno) u pravcu »Boza-limunada«, a on tu (da bude veća intriga) pogodi Karla Ćelavog u prezime! I tada počne da pada sneg na piramide da bi Ramzes II i Tutankamon mogli olimpijski da se takmiče u skijanju, sankanju i skokovima u vodu. I sve bi bilo divno i krasno da blesavi Darije nije bacio petardu pa su Feničani kažnjeni sa 50.000 švajcarskih franaka! E, tu onda nastaje nagli zaplet! Na drugom kraju grada Aleksandar Makedonski uramljuje goblen sa mrtvom prirodom živih boja, i u toj napetoj situaciji švalerka ga gađa sa dve kobre i pola kile šećera u kocke jer je iskoristila vreme dok mu je otac Filip bio na roditeljskom sastanku u grafičkom školskom centru. I onda polako dolazi do raspleta. Pošto nekoliko hiljada kilometara dalje, na graničnom prelazu carinici hvataju Lukreciju Bordžiju sa 1200 pari otrovnih farmerki, a ona se pravi luda. I tu nastaje opšta zbrka! Odisej juri Petra Velikog, Petar Veliki Filipa Lepog, ovaj opet Jovanku Orleanku, ona Miloša Obilića, a ovaj sultana Murata koji traži rajsferšlus da zatvori stomak! I kad se očekuje opšti pokolj, iznenada, naglo, Kublaj-kanova svastika počne da peva novokomponovane narodne pesme, ali niko neće da je sluša. Samo papa Pije peti, a naručuje, Boga mi, i šesti, cokće jezikom i kaže »Svašta!« I onda na kraju – sâm kraj! Hitler hrani jato krokodila i recituje »Jeste li mi rod, siročići mali?«, a krokodili ga pojedu i kažu »Ćiju, ćiju«"

● ● ● Sledeći književni rod kojim sam se bavio bile su bajke. Tu smo ti mi apsolutni prvaci sveta - kod nas ti je sve u znaku bajki. Od rođenja pa do smrti, kod nas imaš priliku da slušaš bajke tako da, hteo – ne hteo, nisam ni ja mog'o da ih zaobiđem u svom književnom radu zvanom "opusu". Napis'o sam veći broj poznatih svetskih bajAka, kao na primer: "Snežana sa sedam patrljaka", pa "Fali babi 40 hajduka", onda "Baš-čelik na Baš-čaršiji", pa "Trnova ružica sa sodom", pa "Pepeljuga tompus pljuga", pa "Marica na Ivici... nerava", pa prigodnu bajku povodom povremenih nestašica električne energije "Aladin i čarobna baterija" i tako dalje. Evo sada jedne od mojih čuvenih bajAka. To je u stvari jedan mali koktel: malo u prozi, malo u stihu, a pravljen za svačiju psihu. Bila jednom jedna devojčica i zvala se

Crvenkapica. Bila je mlada, lepa i glupa... I to naročito ono treće jer mladost je prolazna, lepota je relativna, a samo je glupost večita. "Tako je lepo biti glup", reče glista i pade na trup! Sirota je devojčica bila toliko monumentalno zaostala da je mislila da se plućnom maramicom briše nos, da se deca prave od 3kg mesa iz kasapnice, a da su rode službenici u porodilištima, da Turci zavijaju čalme zato što ih boli glava, da brodovi plove samo zato što ih niko nije probušio, da fabrikama trebaju sirovine samo zato što se namnožilo intelektualaca pa im sirovine trebaju zbog proseka. Mislila je takođe da je rodom iz Crvenke samo zato što se zove Crvenkapica. Mislila je i da je silovanje kad neko insistira da piješ riblje ulje, da su ptice letačko osoblje i da je slepo kucanje kad izbiješ oko pa sedneš da kucaš.

Mislila je ona tako, mislila, i pošto nije mogla non-stop da misli, u jednom je trenutku prestala da misli i u toj pauzi mišljenja naglo odluči da poseti svoju bolesnu baku koja je živela u sred guuuste, mračne i do zla Boga eksploatisane šume! Pošto je u tom trenutku bila sentimentalno raspoložena, bajka se dalje nastavlja u stihu.

Crvenkapica pošla kod babe, pa je naletela na vuka

pa je spašena od Ali-babe, pa je jebalo 40 hajduka.

Pošto su se poneli prema njoj kao prema uličarki,

kao prema barabi sve ih je redom tužila Ali-babi.

Pa Ali-baba, misleći da Crvenkapa laže sledeće čarobne reči kaže:

"Otvori se, Sezame! Ova mala zeza me!"

Crvenkapa zapreti da će o svemu tome da obavesti štampu

kad odnekud dolete Aladin i uvali joj čarobnu lampu.

Pošto za lampe imaše njuha, utvrdi da ista nema duha.

Jer, stvarno, bez ikakvog vica, koji će joj lampa-falšarica.

Idući dalje pored brežuljka srete Snežanu i jednog patuljka.

Snežana s lažnom kosom iz Beča, u licu bleđa čak i od kreča.

Patuljak pod glavu met'o pečurku. Spominje nešto piće i žurku.

A Crvenkapu nešto ne drži mesto, pa pita malog: "Gde su ti resto?"

"Ako misliš na mojih 6 drugara…" prozbori patuljak kao utvara

"…osim ove ženske mlade svi su mortus. Kao klade!

Napi nas sinoć maćeha njena pa sam ti pijan kao dva klena.

Tretiraću te, sestro, ko pravu laficu ako mi nađeš gorku kaficu."

"Nosi se tamo, pijana stoko! Neka te trezni ko te urok'o!

Ja svoja posla moram da gledam. I da je imam – baš ti je ne dam!

Pijanstvo više nije u modi. Nemoj da šikaš kada ti škodi.

Ja imam, brate, jednoga dečka. Trezven je, divan, krupan ko mečka.

Ima vrlinu što nema svako: niko ga ne može napiti lako.

I u piću ima mere: pije dok se ne usere."

To reče pa krene u šumu gustu dok mali sanja kaficu pustu,

i dođe babi zahvaljujući lovcu koji od vuka napravi ovcu.

I, što bi rekli južnoamerikanci: "Aj-aj-aj-aj-aj, bajci dođe kraj!" (nastaviće se)

NARODNA POREĐENjA

● Zajeban je k'o kratko ćebe.. ● Nevina k'o goblen. ● Trese se k'o FAP u leru. ● Propao si k'o žeton. ● Nema te k'o gaća u pornićima. ● Zagubio se k'o Pinokio u kubik drva. ● Isek'o se siroma' k'o burek za ovde. ● Napalio se k'o dabar na metar drva. ● Zinuo k'o konobarski novčanik. ● Napunio se k'o špajz pred slavu. ● Otekao k'o pčelarski pripravnik. ● Navalio k'o penzos na šalter. ● Raširio se k'o petnaest do tri. ● Stenje k'o "Jugo" na uzbrdici. ● Pali se ko "Fića" (na guranje). ● Smotan ko sajla. ● Nezgodan ko tesne gaće. ● Prima se ko saučešće. ● 'Ladna ko taštin pogled. ● Hrče ko "gater" na pilani. (mašina za obradu drveta)

ANEGDOTE

Jednom je Volter prisustvovao nekom koncertu priređenom u dobrotvorne svrhe. Neko vreme je strpljivo slušao jednog pevača-amatera, a zatim je, ne mogavši da izdrži, glasno kazao:

- Ovaj peva sasvim pogrešno…

- Nije on kriv. – pokuša da mu objasni sused. – Taj jadnik je gluv još od rođenja.

- Onda je, možda, vreme da mu kažemo da se arija već završila?

-● ● ●- Lekar kaže Forenu, francuskom lekaru, koji je teško bolestan: - Puls, bubrezi i srce su vam zdravi. - Bravo, doktore! Znači, ja umirem zdrav. -● ● ●- Primajući na rad mladu stenografkinju, Anatol Frans je zapita: - Čuo sam da dobro stenografišete? - Da. Sto trideset reči u minutu. - Sto trideset reči u minutu? Ali, pobogu devojko, gde da vam ih toliko nađem??? -● ● ●- Dvadesetih godina dvadesetog veka jedno od najpoznatijih novinarskih pera Amerike bio je Stenli Voker, urednik gradske hronike njujorškog "Dejli Heralda". Između ostalog, on

je objavio i "Vokerov zakon" koji glasi:

"Pridružiš li se ljudima koji umeju lepo da se ponašaju, i ti ćeš postati uglađen. Držiš li se pristojnih ljudi i tvoje osećanje za pristojnost će jačati. Viđaš li se s neradnicima, i ti ćeš se olenjiti, ali pazi: umešaš li se među bogataše, na kraju ćeš ti plaćati sve račune i umreti kao siromašak".

-● ● ●-

Mark Tven je sigurno štošta voleo, ali jedno nikako nije – i najmanje fizičko naprezanje kao što je obična šetnja, na primer. Pomenuta osobina dovodila je Tvenovu ženu do očajanja, ali su svi njeni saveti, molbe i upozorenja bili uzaludni.

Dok se jednog poslepodneva Tven protezao i nameštao na klupi-ljuljašci na terasi svoje kuće, žustrim korakom prošao je jedan sused poodmaklih godina.

- Pogledaj ga samo! Osamdeset mu je, a gibak kao dečko... A zašto? Zato što svakoga dana šeta! – uzviknula je Tvenova žena.

Pisac je lenjo otvorio jedno oko, žmirnuo i odvratio:

- Stvarno je u formi – složio se – Da znaš da ću i ja početi da se šetam kada napunim osamdesetu.

-● ● ●-

=●=